Мозаик историјат

Мозаик као сликарска техника спада међу најстарије технике на свету. Он може бити израђен од природног камена, обојеног стакла, као и керамике. Током историје мозаик је рађен директним убадањем и слагањем на подлогу на којој треба да стоји у ентеријеру или екстеријеру. За везиво се користио мозаички малтер од гашеног креча на претходно припремљеној подлози, док се данас, захваљујући новим технологијама, мозаик слаже инверзно на цртежу, углавном на папиру на ком се модули лепе лепком, а потом се по завршетку излива у бетону или, све чешће, у лаганијим материјалима на бази акрила. Мозаик је свакако најдуговечнија сликарска техника, што за последицу има да је као техника актуелан и данас. Наравно, није само дуговечност условила његову популарност, већ и његов раскошан изглед. Светлуцање стаклених модула, титравост, колорит и раскошан утисак који оставља обезбедио је мозаику место у ликовној уметности које не губи ни дан данас. Мозаик се дели на неколико стилских група:

1. Opus tesalatum (Латинско име за Римски мозаик који се састоји од квадратних модула не савршено геометријских облика једнаке величине који износе око пет милиметара. Обично је тесалатум израђен од природног камена).

2. Opus vermikulatum (Врста мозаика која у буквалном преводу значи црволики, што говори о дугуљастом облику модула. За њега је карактеристична минуциозна израда, која инсистира на детаљу и имитирању сликарства четком. Такође он је контрастан са много детаља и колористичких вредности. Настао је у хеленизму, док је у Риму посебно развијен. Ова врста мозаика садржи у својој изради такође и “opus tesalatum” пре свега у делу позадине. Овим стилом су рађени мозаици, како у хеленизму и римском периоду, тако је присутан углавном у византијској уметности).

3. Opus sectile (Означава мозаике слагане од крупних делова камена који се уклапају и имају изглед какав је данас присутан у техници колажа. На пример, цела подлактица на људској фигури може бити израђена од једног комада камена обликованог у облику подлактице. Овај начин израде често је присутан и у модерној мозаичкој уметности данас

Корени мозаика сежу још из Месопотамије. Први мозаици састојали су се од бојених цигала које су се слагале водоравно. Пример за такав начин слагања је „Капија богиње Иштар“ на којој доминирају плава и окер боја. Мозаик, онакав каквог га данас познајемо, развијен је у старој Грчкој. Он је као техника преживео све епохе и све стилске промене полазећи од класичног грчког стила у коме је имао монохроман изглед, често користећи само црно–беле каменчиће, углавном облутке. У најранијој фази мозаицима су украшавани репрезентативни објекти споља и изнутра, пре свега подови који су за мотив имали геометријске орнаменте, или фигуративне мотиве светло-тамног изгледа попут слика на вазама тог периода. Касније током хеленистичког периода мозаици постају сложенији, добијају раскошније колористичке вредности, са све чешћим фигуративним композицијама као мотивом. Током римског периода мозаик као техника доживљава процват. Поред фреско сликарства мозаик у Риму постаје најчешћа сликарска техника. Њиме се украшавају подови, зидови, сводови и многа друга места на репрезентативним објектима, приватним вилама и храмовима. Мозаик током римског периода за мотиве има орнамент, портрет, фигуралне композиције, животиње, као и мотиве из свакодневног живота попут гозби, мртве природе итд. Током овог периода мозаик доживљава потпуни процват у техници и мајсторству израде. Стилски, на римским мозаицима доминира реалистички приступ у приказивању мотива. У византијској уметности, која настаје директно из римске, тачније касноримске уметности, мозаик игра веома важну улогу, пре свега у осликавању храмова у којима су приказиване иконе светитеља и јеванђељски догађаји. У Византији мозаик, за разлику од римског, има позадину од позлаћених коцкица које наглашавају онострану вечност будућег века. Ови мозаици у себи садрже углавном “opus tesalatum” и “opus vermikulatum” као начин израде, а  инсистира се на опонашању сликања четком. Данас се неовизантијски мозаици израђују углавном за потребе цркве, али се, за разлику од директно слаганих на лицу места што је била пракса у прошлости,  захваљујући модерним техникама слажу у атељеу  уметника, а потом се монтирају на објекту.